Na Petrovdan 2017. sam prvi put bio na Baniji, zajedno sa ocem i bratom. Nisam znao šta da očekujem jer se u našoj kući o Baniji nije puno pričalo, ni deda nije znao mnogo o kraju u kom se rodio. Pred polazak, znao sam samo da je to regija opustela od ljudi i nisam imao predstavu koliko naroda će da se skupi ispred crkve na "zboru", tj. seoskoj slavi.
Dolazak u Donji Žirovac je priča za sebe. Krivudavim, ali novim putem, penjali smo se na nadmorsku visinu već od one koju sam ja zamišljao. Nisam znao da potičemo sa nadmorske visine veće od 300-400 m, ali tako je - Donji Žirovac je na brdu i oseti se gore da je čovek na visini. Zelenilo je imalo nestvarno prirodnu boju obzirom na vrućinu tih dana. Priroda je svuda jasno pokazivala da ljudi nema. Naroda je bilo dosta, po mojoj proceni, možda i čitavih 400 ljudi, ali nažalost, u Donjem Žirovcu gotovo da niko i ne živi, pa su skoro svi bili "gosti u svom selu". Ovo je samim tim interesantnije kao pojava, jer se videlo da ljudi ovo brdo i šumu osećaju kao svoj zavičaj. U mnogim mestima koja sam u životu obišao, kada neki kraj zamre, zamro je - ljudi mu se ne vraćaju. Ovde to nije slučaj.
Zaslugom ljudi koji potiču odavde renovirana je i crkva, ponajviše zahvaljujući Miloradu Ostojiću koji živi i radi u Temerinu u Srbiji, ali spisak donatora je svakako impresivan. Kome god sam se obratio, ljubazno mi je odgovorio i popričao sa mnom, a posebno komšija "Gagarin" koji je čak našao i vremena da sa nama napravi turu do groblja. Sva su vrata bila otvorena, a ljudi sa kojima smo razgovarali sa posebnim simpatijama su ispratili našu priču, kako smo došli ovde u potrazi za svojim korenima.
U svakom slučaju, Petrovdan 2018. je već rezervisan u kalendaru...znamo gde ćemo, ali ovaj put sa svojim podmlatkom. Daćemo sve od sebe da deci prenesemo ono što naši stari nama nisu, iz ovog ili onog razloga.
